30 Apr 2016

Jedanaest saveta za čeličenje kampera


Ova generacija dece se često naziva „generacija porcelanskih šoljica“  


Česti događaji nasilja među mladima i tuča i pucnjava po osnovnim školama su nas duboko pogodili. Širom zemlje, ljudi su opsednuti vestima o ovakvim dešavanjima – razmišljaju kako će pogođeni ikada nastaviti svoje živote. Dobra vest, ako se takva uopšte može naći u tragedijama, jeste da ljudi nalaze načina da krenu dalje. Ipak, život je mnogo više od prevazilaženja tragedije – podrazumeva suočavanje sa svakojakim izazovima, a spoznaja kako se sa njima izboriti čeliči čoveka. Suočavanje sa izazovima u našem umu stvara put ka novim rešenjima nekih budućih izazova. Vi, kao osoblje kampa, možete pomoći kamperima i samim sebi da se očeličite za čitav život.

Deca se suočavaju sa do sada neviđenim izazovima. Ova generacija dece se često naziva „generacija porcelanskih šoljica“ (Volpitta & Haber, 2012). Deca su toliko krhka, da se rasprsnu kao porcelanske šoljice čim nešto krene naopako. Pojmovi „roditelji-sateliti“, „roditelji za volanom“ i „prilepljeni roditelji“ se odnose na roditelje koji se previše mešaju u živote svoje dece i stalno ih štite od bilo kakve nelagodnosti. Tako nastaju deca koja ne umeju da se izbore sa frustracijom, suoče sa nedaćama ili rešavaju probleme. Deca odrastaju sa minimalnom otpornošću, jer im fali upravo ono što im najviše treba: odrasla osoba koja će ih pustiti da se sami izbore sa svojim izazovima.

Definicija otpornosti


Ranije se otpornost definisala kao sposobnost pozitivne reakcije na nepoželjne situacije, kao što su prirodne nepogode, ratovi ili nesreće sa teškim povredama (Volpitta & Habner, 2012). Oni koji prežive se smatraju otpornim, za razliku od emotivno osakaćenih. Potrebno je proširiti definiciju otpornosti, tako da obuhvati sposobnost osobe da se izbori sa bilo kakvim stresom, izazovima ili nedaćama. Ovakva proširena definicija predstavlja šansu za letnji kamp. Učiti omladinu kako da razvije skupine veština, koje su potrebne za suočavanje sa svakim novim izazovom ili poteškoćom u svakodnevnim odnosima može dovesti do suštinske transformacije. Kampovi su pravo mesto za čeličenje jer postiču kampere da na bezbroj zdravih načina prihvataju izazove.

Čeličenje je proces koji se može naučiti. Određene karakteristike pomažu našim kamperima da razviju otpornost (Ginsburg, 2011). Kenet Kinsburg, pedijatar – specijalista za adolescentsku medicinu pri Dečijoj bolnici u Filadelfiji i Vanredni profesor pedijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Pensilvanije svoj model naziva Sedam C – kompetentnost (Competence), poverenje (Confidence), povezanost (Connection), karakter (Character), doprinos (Contribution), borba (Coping) i kontrola (Control). Iako njegov model ne daje uputstva za izgradnju ovih veština, cilj mi je da vam pomognem da shvatite sopstvenu ulogu u razvoju alata kojima će se kamperi očeličiti.

Zašto je kamp idealno mesto za čeličenje


Istraživanja ukazuju da četiri zaštitna faktora (Levine, 2012) pomažu omladini u razvoju i čeličenju:
1. Nestruktuirana igra – kampovi su idealno mesto za nestruktuiranu igru, imajući u vidu da su škole akademsku strogost podigle do novih nivoa, ispunjenih stresom.
2. Ograničen pritisak za postizanje rezultata – za razliku od škole, kampovi brišu stres i dopuštaju deci da se razvijaju, bez pritiska da budu najbolji.
3. Vreme za istraživanje – deca sve ranije počinju da koriste tehnologiju kao strategiju „instant-rešenja“, bez razvoja veština koje su potrebne za kreativnost i istraživanje, čime vreme za istraživanje nestaje.
4. Vreme za analizu i interakciju – u današnjem svetu instant-rešenja, sve je manje vremena za ličnu analizu, razmišljanje i razvoj međuljudskih veština u ličnom kontaktu.

Suština je u tome da kamp nudi ono što je mladima potrebno da se očeliče, a što im nedostaje kući ili u školi.

Mentalni razvoj

Najjednostavnije rečeno, mozak novorođenčeta je kao džungla. Iskustva odojčadi sa starateljima i svetom koji ih okružuje pomažu da se ova nepregledna džungla neurona raskrči i stvore brže putanje (poput auto-puta kroz šumu), pomoću novih iskustava i veština. Kada mozak koristimo da gradimo putanje za suočavanje sa izazovima, prilagođavamo ga da se suočava sa novim izazovima. Ako ne dozvoljavamo deci da se samostalno suočavaju sa izazovima, njihov mozak će teško razviti putanje za uspešno suočavanje sa izazovima.

Kao osoblje kampa, možete se očeličiti zajedno sa svojim kamperima. Evo jedanaest saveta za zajedničko čeličenje sa kamperima, na putu ka životnom uspehu.

1. Blagodeti neuspeha

Neuspeh je ključni sastojak za razvoj veština otpornosti. Šta ste naučili iz svojih brljotina? Da li ste dobili motivaciju da uložite veći napor na pronalaženju različitog puta ka uspehu ili možda da pokušate nešto sasvim novo? Neuspeh nam nudi šansu da realno sagledamo sebe. Možemo li ohrabriti kampera koji je doživeo neuspeh da nastavi da se bori sa izazovima? Kamperi moraju da nauče da neuspeh ne znači smak sveta. Neuspeh je nužan kao podsticaj umu da testira druge putanje za suočavanje sa izazovom i kreira nove neuronske puteve za rešavanje problema. Istinska sposobnost i samopouzdanje nastaje kada se suočimo sa ozbiljnim izazovima i shvatimo da smo u stanju da ih prebrodimo.

2. Podsticanje truda i razvoja

Suština letnjeg kampa nije isključivo u pobedi. Nekima je pobeda u takmičarskim igrama bitna. Međutim, modeli čeličenja se fokusiranju na podsticanje truda, kako bi deca naučila da očvrsnu i isprobaju nešto novo. Ako je vaš cilj trud a ne pobeda, kamperi se neće osećati kao gubtnici niti će im pasti na pamet da odustanu kada se suoče sa preprekama.

3. Da li sva deca zaslužuju medalje?

Da li ste u stanju da napravite jasnu podelu svojih snaga i slabosti? Svima nam je ovo potrebno da bi smo zaista spoznali ko smo i da ne bismo pucali po svim šavovima kada nam stvari ne idu na ruku. Kamperima treba dati „realističnu“ sliku njihovih snaga i slabosti, kako bi stekli realniju sliku o sebi – na osnovu činjenica. Na primer, ako deca dobijaju medalje bez truda ili za slabe veštine, postaju narcisoidna. To znači da deca imaju preuveličanu sliku svojih sposobnosti, što dovodi do anksioznosti jer znaju da nemaju oblast u kojoj briljiraju. A ni ne moraju je imati – što važi i za vas. Budite fenomenalni u onome što volite – bez osećaja griže savesti što niste sjajni u svakoj oblasti.

4. Instant-rešenja ne razvijaju ni otpornost ka frustraciji, ni jednaka dostignuća

Dostignuće i istinko samopouzdanje su plodovi truda i napornog rada. Možete dozvoliti sebi i kamperima „luksuz“ da se suočite sa frustracijom. Svako treba da nauči da nastavi dalje – inače uči da lako odustaje, postane nemotivisan u frustrirajućim situacijama i lako pada u dosadu. Moramo podsticati naše kampere da se suočavaju sa ozbiljnim izazovima i da guraju ka cilju!

5. Istinsko samopouzdanje i sigurnost

Šta je izvor sigurnosti? Kladim se da je donosi suočavanje sa poteškoćama i pronalaženje puta ka uspehu. Setite se bilo kog dostignuća kojim ste se ponosili. Verovatno vam je trebalo podosta da ih savladate, a verovatno se sećate fenomenalnog osećaja kada ste konačno pronašli put do cilja. E, to je pravo građenje sigurnosti! Koristite sopstvena iskustva u razgovoru sa svojim kamperima koji se spotaknu na ovom putu. Vaše priče će im pomoći da pronađu način da krenu dalje, jer se ugledaju na vas.

6. Da li je svaki kamper „zvezda“?

Po čemu ste jedinstveni i posebni? Svaki kamper je poseban zbog svojih jedinstvenih osobina, iskustava, ćefova, interesovanja i talenata – baš kao i vi. Naša uloga kao osoblja kampa je da pomognemo kamperima da krenu putem svojih strasti, odlučnim korakom uzbuđenja. Šta vaš kamper zaista voli da radi? Svako dete može biti zvezda na svoj način, ako pronađemo konkretan način koji će im pomoći da zablistaju u sopstvenim očima. Na nama je da kampere podstaknemo na samostalnu procenu uspeha – ne po našim idejama, niti po onome što roditelji misle da je za njih dobro.

7. Tačke kontakta

Kamp predstavlja idealno mesto za podršku kamperima u razvoju značajnih odnosa, koji mogu potrajati do kraja života. Mogu se čuti kamperske priče o „pravim“ prijateljima u kampu. Svakom kamperu treba još dva-tri kampera u koje će imati poverenja da ih upoznaju, da im čuvaju leđa i koje će voleti takve kakvi jesu. Takođe im trebaju dve-tri odrasle osobe sa kojima će se u kampu osećati sigurno. Izgradnja ovih moćnih tačaka kontakta sa bliskim vršnjacima i odraslima je u samoj suštini sjajnih letnjih uspomena vaših kampera a i vas sami, jer se kroz njih stvara povezanost i osećaj pripadnosti kampu!

8. Podsticanje inkluzivnog ponašanja, umesto ekskluzivnog

Koji ste tip lidera? Da li ste u stanju da vodite davanjem ličnog primera inkluzije i prijateljstva spram čitavog tima kampa, ili ćete koristiti ekskluziju, tračeve i maltretiranje? Kamperi će slediti vaš primer! Dozvolite im i podstaknite ih da iskažu pozitivno liderstvo spram drugih, na osnovu primera koji im dajete. Ako dajemo lični primer brižnog i empatičnog ponašanja, pomažemo kamperima da svet ne gledaju kao narcisističko mesto, u kome je „Ja“ bitnije od zajednice. Deca će rado zastupati prave vrednosti i doprinositi inkluziji drugih – za njih će ovo biti prava nagrada. Pomažući drugima razvijamo pozitivne neurotransmitere u mozgu, koji imaju kumulativni uticaj na otpornost.

9. Dosada, frustracija, razočaranje i strpljenje

Tehnologija nam nudi instant-rešenja za dosadu. Deca uključe ekrane u bekstvu od osećaja dosade, razočarenja ili frustracije. Možda se i vi tako ponašate! Naši mozgovi moraju da nauče strategije rešavanja problema kada se suočavamo sa ovakvim osećanjima. Možete li pomoći kamperima da se okupe i zajedno sa osobljem razgovaraju kada ih uhvati dosada? Da li im možete pomoći da reše problem ovih osećanja na kreativan način i da se pri tom zabave? Kada im pomognete da iznađu alternative za blokade, njihovi umovi će naučiti da pronađu nove puteve kroz dosadu, frustraciju i razočarenje u budućnosti, uz razvoj stripljenja.

10. Da li ste etični i fer?

Koliko ste etični i fer? Da li ste u stanju da odete u trpezariju i strpljivo čekate u redu, bez upadanja? Da li ćete sačekati da se prvo svi posluže pre nego što krenete da ponovo napunite tanjir? Da li možete da pokažete kamperima da pripadate zajednici? Pridržavanje pravila je u osnovi pripadnosti određenoj zajednici. Ako živimo po pravilima koja su postavljena za spavaonicu i kamp i pomažemo kamperima da ih se pridržavaju, učimo ih da poštuju druge i njihove zajednice.

11. Podsticanje pozitivnog razmišljanja i optimizma

Sposobnost oporavka se odnosi na pronalaženje zraka sunca čak i po najtmurnijem danu. Možete prolaziti kroz bolno iskustvo, ali očekujete da će vam sve to doneti nadu u bolju budućnost ili zahvalnost za ono što imate. Neki se smeju ili šale kada se prisete koliko je neko iskustvo bilo teško, ili shvataju da je moglo biti i gore. Naći načina da se težak period posmatra kao izazov koji bi trebalo prevazići je strategija razmišljanja koja razvija sposobnost oporavka (Fredrickson, 2009). Ovi saveti vam mogu biti od pomoći da osposobite kampere da se oporave posle teških situacija, što predstavlja neophodnost za životni uspeh.

Dr Džoel D. Habner


Literatura
Frederickson, B. (2009). Positivity: Top-notch research reveals the 3-to-1 ratio that will change your life. New York, NY: Three Rivers Press. Ginsburg, K. (2011). A parent’s guide to building resilience in children and teens: Giving your child roots and wings. American Academy of Pediatrics.
Levine, M. (2012). Teach your children well: Parenting for authentic success. New York, NY: Harper.
Volpitta, D. & Haber, J. (2012). The resilience formula: A guide to proactive, not reactive parenting. New York, NY: Widener Publishers.
Joel Haber, PhD, is a clinical psychologist and international speaker on resilience and bully prevention. He is a consultant to ACA and trains summer camp staff each year. Dr. Haber was recently awarded two speaker grants from the U.S. State Department to help both South Korea and Japan reduce bullying problems and build resilience skills for their youth.

Članak je prvobitno objavljen u izdanju maj/jun 2014 Camping Magazine

prilagođen
Prevod Lana



29 Apr 2016

Šta možemo naučiti od dece o promenama i odrastanju

Izvor slike


Onog dana kada mi je najstarije dete završilo vrtić zapanjila sam sebe - briznula sam u plač u hodniku oblepljenom dečijim crtežima. Osetila sam instant nostalgiju. Vaspitačica koja je imala nešto stariju decu je zastala da me uteši. Sa setom mi je rekla da od tog trenutka vreme teče sve brže. Znala sam da će mi dete lepo preći u predškolsko, ali za sebe nisam bila sigurna.
To isto dete uskoro kreće u srednju školu. Istog je uzrasta kao osmaci sa kojima radim u osnovnoj školi. U poslednje vreme upoznajem roditelje koji osećaju opterećenje zbog prelaska u srednju školu. Kada pričamo o novootkrivenoj nezavisnosti njihovog deteta ili njegovoj potrebi za strukturom, navikla sam se da vidim i po koju suzu. Dok im pružam maramice, često mi se povere da su iznenađeni svojom emotivnom reakcijom, jer su ubeđeni da su takve slabosti prevazišli dok je dete još bilo beba.
Razumem ih. To je osećanje koje nas pogodi kad se najmanje nadamo. Kao kad naletimo na mamu iz grupe sa kojom se naše dete igralo kao beba. Ili trenutak kada shvatimo da naše dete ume da izbegne opasnost bez naše pomoći ili odjednom treba da se sagne da bi nas zagrlilo. Ili kad u podrumu nađemo omiljeni kostim Supermena našeg deteta.
Promena je teška. Kao roditeljima nam može delovati kao da stalno pripremamo decu za nove izazove koje život nosi. Kada prvi put prespava kod drugara, držimo telefon uz krevet. Šunjamo se oko školskog dvorišta da vidimo hoće li nam dete zaigrati “između četiri vatre”. Zadržavamo dah tokom školske predstave ako naprave dužu pauzu pre nego što izrecituju svoj tekst. Kada ih neko obori na fudbalskom terenu, potiskujemo nagon da poletimo ka njima. Ako ne budu primljeni u sportski tim, spremni smo da ih ohrabrimo, ali znamo da ih nemamo čime zaštititi od patnje. Naša sposobnost da ih zaštitimo bledi, ali želja se ne smanjuje.
Međutim, došla sam do saznanja da sam dugo gajila neispravne pretpostavke o svojoj ulozi roditelja, ali i školskog psihologa. Kada je u pitanju borba sa promenama, deca su najbolji učitelji. Njihov je posao da prolete kroz životne faze, a to najčešće rade bez pitanja i bez osvrtanja. Evo kako im to polazi za rukom.
Deca ne komplikuju stvari. Male su šanse da će deca previše razmišljati i prežvakavati neki scenario. Deca intuitivno razmotre varijable, ocene situaciju i donesu odluku. Nama njihovi izbori povremeno mogu delovati zbunjujuće, ali njihove metode eliminišu podosta napetosti.
Klinci za prioritet uzimaju sreću i jure za užitkom. Kao roditelji ne možemo razdvojiti odlučivanje od stvarnog života. Naše odluke moraju imati smisla - finansijski i logički. Međutim, dok prebiramo ideje, možemo naučiti nešto od naše dece. Možemo sebi makar postaviti jedno prosto pitanje koje naša deca sebi postavljaju: šta je to što će nas usrećiti?
Deca prihvataju promenu. Đaci četvrtaci znaju da ih čekaju viši razredi, a osmaci znaju da su na putu ka srednjoj školi. Alternativu nemaju. U stvarnosti, uprkos sopstvenoj potrebi da sve držimo pod kontrolom, ni mi nemamo opcije. Mogli bismo da elegantno prihvatimo promenu. Slično tome, ako imamo izbora ali nas strah koči, možemo da razmišljamo kao deca. Taj sledeći korak možemo definisati kao neizbežan i prosto ga prihvatiti.
Deca su svoja kud god da krenu. Drugim rečima, deca ne menjaju svoju ličnost u zavisnosti od situacije. Kao i deca, najbolje se osećamo kada prijateljima i kolegama predstavimo svoje pravo lice (u razumnim granicama). Kada nam iskrenost, neiskvarenost i otvorenost postanu rutina, veće su šanse da razvijemo pozitivne, nove odnose i činimo dobre izbore u karijeri.
Klince nije briga da li je voda hladna. Ako je u blizini bazen, skočiće u njega. Deca se lakše upuštaju u nešto novo. Iz raznih racionalnih i logičnih razloga često ignorišemo intuiciju. Slušamo razum, a ne srce. Ipak, duša nekad traži da se zaletimo u nepoznato.
Kada mi sin priča o polasku u srednju školu na jesen, osećam njegovo iščekivanje i spremnost. Gledam ga kako prikuplja informacije, donosi odluke i preuzima kontrolu. Moja roditeljska uloga se danas znatno razlikuje od situacije u onom hodniku, kada sam ga držala za ruku i plakala jer je završavao obdanište. Međutim, osećanja su slična. Tokom susreta sa roditeljima, poznata mešavina optimizma, sentimentalnosti, ponosa i protektivnosti isplivava na samu površinu. Mislim da nije moguće naučiti kako se upravlja nesigurnošću, kako se zatvaraju poglavlja u životima naše dece, kao ni u našim životima. Međutim, možemo se kao deca pouzdati u jednu neverovatno prostu veštinu borbe. Možemo prosto načiniti sledeći korak.
Autor: Phyllis L. Fagell
Phyllis L. Fagell je licencirani klinički stručni psiholog u okviru Chrysalis Group-a i školski psiholog u Betezdi. Tviter: @pfagell.
Izvor: What children can teach us about change, growing up

Metakognicija i računarstvo

Svima nam se desilo nešto slično. Pred 30 đaka četvrtaka sam pokazivao rešavanje jednačine sa razlomcima i decimalama. Dok sam objašnjavao problem, nisam ni shvatio da sam u rešenju pogrešno postavio decimalni zarez. 
Što reče jedan od mojih učenika “Sitna greščica”.
“Sitna greščica” ili prilika za učenje? 
Pravi trenutak za učenje. Ako razmišljamo o procesu razmišljanja, što formalno nazivamo metakognicija, ne pričamo samo o matematici, čitanju ili računarstvu, već o životnoj veštini.

Kako računarstvo aktivira metakogniciju?

  • Kritičko razmišljanje. U računarstvu postoji bezbroj načina za rešavanje problema, ostvarivanje ideje ili obavljanje zadatka. Kao u matematici, razni putevi nas mogu dovesti do istog odgovora i svako može rešavati isti problem na malkice drugačiji način. Primena metakognicije učenicima omogućava da razmišljaju o raznim načinima za rešavanje problema i da biraju najbolje moguće rešenje.
  • Razmišljanje u smeru rešavanja problema. Prevazilaženje neuspeha u računarstvu donosi uspeh. Neuspeh se dešava - i to često. Razmišljanje u smeru rešavanja problema vam omogućava da odaberete najbolji put i da prevaziđete neuspehe.
  • Debagovanje: “Da li sam negde pogrešio?” “Šta planiram?” “Gde je greška i kako je nastala?” “Koji je sledeći korak?”
  • Razumevanje: Razmislite o razumevanju pročitanog teksta. Učenje koncepata u računarstvu bez korišćenja računara omogućava učenicima da shvate koncepte i veštine koje primenjuju kada kodiraju aplikacije ili igre. Učenike svakako treba ohrabriti da razmisle koje će veštine koristiti, koji su potencijalni naredni koraci i kako će sami pratiti svoj napredak u hodu - baš kao kada čitaju.

Četiri načina za razvoj metakognicije pomoću računarstva

  1. Postavljanje pitanja. Bez obzira na nivo znanja o računarstvu (a ovo će vas mnogo toga naučiti), možete postavljati pitanja učenicima dok kodiraju aplikacije i podstaći ih da obrate pažnju na svoj tok misli. Usput, ovo je isti način na koji se razvija razumevanje pročitanog teksta!
  • “Koji problem pokušavaš da rešiš?”
  • “Koje su ti opcije na raspolaganju?”
  • “Kako ćeš odabrati najbolje rešenje?”
  • “Koji ti je sledeći potez?”
  • “Kako ćeš ispraviti greške?”
  • “Šta praviš?” “Kako ćeš to izvesti?”
Šira pitanja:
  • “Reci mi nešto više o tome.”
  • “Po čemu se tvoja ideja razlikuje od drugih?”
  • “Kako si odlučio da je to najbolja opcija?”
  • “Da li si razmislio o ____?”
  1. Organizovanje i vođenje diskusija. Ako učenici imaju priliku da razgovaraju o svom načinu razmišljanja, to ih podstiče da detaljnije razmotre svoj misaoni proces i da ga iskažu rečima - što je korak dalje u metakogniciji. Ne morate biti ekspert za računarstvo da biste učenicima omogućili da razgovaraju o svojim idejama i strategijama.
  2. Dajte učenicima izbor i mogućnost da budu vlasnici svog izbora (u raznim sadržajima). Kada se učenici posvete i osete odgovornost za ono što rade, verovatno je da će svom radu posvetiti više pažnje. Bezglavo zujanje po kodiranju aplikacija ili programa predstavlja manji problem kada učenici postanu radoznali i požele da se posvete svom radu - i tu počinje debagovanje!
  3. Budite uzor! Pokažite učenicima svoj tok misli, kako razmišljate dok nešto čitate i kako izvlačite korist iz sopstvenih grešaka. Nađite (ili stvorite) priliku da na glas pređete svoj tok misli i ispravljate greške. Ovo će učenicima biti od koristi na nekoliko načina: videće praktičan primer metakognicije, zapamtiće ga i isprobati, a shvatiće da svi greše i da se greške mogu ispraviti ili otkriti razmišljanjem o toku misli u hodu.
Postoji beskrajno mnogo prilika za prikaz strategija razmišljanja učenicima u raznim akademskim i životnim situacijama. Korisno je razmisliti o ovakvom koraku ovog tipa u računarstvu, a poverenje u sopstvene sposobnosti omogućava razvoj učenika i u drugim oblastima.