29 Jun 2014

Ne mora biti vršnjačko nasilje


Izvor slike
Pre par leta, desetogodišnji kamper je roditeljima pisao da ga u kampu maltretiraju. Njegova majka je pobesnela i pozvala nas zbog toga. Bila sam veoma zabrinuta, pa sam odmah krenula da popričam sa kamperom. Očekivala sam da ću zateći potištenog dečaka u uglu šatora, ali sam ga zatekla u sred prijateljske igre kartama sa još tri dečaka. Sačekala sam da završi, pa sam ga zamolila da malo porazgovaramo.

Rekla sam mu da je njegova mama zvala, zbog brige da ga maltretiraju i pitala ga šta se dešavalo.

Porazmislio je i naveo mi dva različita događajaja koje je pominjao u pismu roditeljima. Prvi događaj se odnosio na situaciju u kojoj su dva dečaka iz njegovog šatora odbili da igraju karte kako je on želeo. Drugi incident se desio kada ga je sa sedišta iza dečak pipnuo po ramenu tokom vožnje kombijem do udaljene lokacije za izlet.

Pitala sam ga da li se desilo još nešto. Da li ga je neko nazivao pogrdnim imenima? Da li su ga izbacivali iz igara i događaja? Da li je neko od ta tri dečaka učinio bilo šta drugo u nekoj drugoj situaciji? Rekao mi je da mu ništa drugo ne pada na pamet. Pitala sam ga da li stiče prijatelje u kampu i da li mu je zabavno – i odgovorio je pozitivno.

A onda sam se zapitala: otkad to kad nekom nije po volji ili jedno iritantno ponašanje mogu da se okarakterišu kao „vršnjačko nasilje“?

Evo zvanične definicije vršnjačkog nasilja (sa Vikipedije):

Vršnjačko nasilje predstavlja primenu sile ili prinude, radi zlostavljanja ili zastrašivanja drugih. Ovakvo ponašanje može biti navika i obuhvatati neravnotežu društvene ili fizičke moći. Može podrazumevati i verbalno nasilje ili pretnje, fizičke napade ili prinudu i može biti usmereno ka konkretnim žrtvama u više navrata, ponekad na osnovu rasne, religijske ili rodne pripadnosti, seksualne orijentacije ili sposobnosti. Ako grupa vrši maltretiranje, u pitanju je mobing. Žrtva vršnjačkog nasilja se u nekim slučajevima naziva „meta“.

Bila sam žrtva vršnjačkog nasilja u sedmom razredu. Tada nisam znala naziv, ali sada znam da je upravo to u pitanju. Osmak koji je na matematici sedeo iza mene mi je svakodnevno dobacivao nepristojne seksualne komentare i povlačio mi traku grudnjaka. Plašila sam se svakog časa i osećala se jadno što moram da budem u njegovoj blizini. Nisam ga prijavila jer je to bilo krajem 70-tih godina prošlog veka, pre ere u kojoj se sve prijavljuje. Požalila sam se društvu i brojala dane do završetka časova matematike i kontakta sa tim klincem. Drago mi je što stručnjaci za omladinu danas više napora ulažu u prekid ovakvog negativnog ponašanja, ali sam umorna od dece i roditelja koji sve što im se ne sviđa nazivaju vršnjačkim nasiljem.

Da se vratim na razgovor sa kamperom koji je bio „žrtva vršnjačkog nasilja“:

Pitala sam ga da li je ikada rekao ili učinio nešto iritantno drugoj deci u grupi. Priznao je da je to zaista činio.

„Da li je to sa tvoje strane bilo vršnjačko nasilje“, pitala sam.

Pun saosećanja, odgovorio je: „Ne!“

Pitala sam ga „Pa kako si ti onda žrtva vršnjačkog nasilja ako oni nisu?“

Porazmislio je o tome i odlučio da u stvari uopšte nije bio žrtva vršnjačkog nasilja.

Ali kako smo uopšte došli do toga da razgovaramo o tome? Kako to da dete kome ne ide sve na ruku postaje žrtva vršnjačkog nasilja? I zašto su roditelji toliko sigurni da ako dete kaže i „n“ od nasilje, mora da je zlostavljano bez milosti? U jednom zanimljivom članku, Signi Vitson razlikuje zločesto, nepristojno i nasilno ponašanje. Mislim da je bitno da roditelji i stručnjaci za razvoj mladih razumeju razliku između ovih ponašanja i da nauče decu da se ne mogu sva negativna ponašanja spram njih okarakterisati kao vršnjačko nasilje.

Ukazala bih na tri stvari.

Prvo, ne nazivajte svaki događaj koji ne ide detetu na ruku vršnjačkim nasiljem. Deca koja nemaju ista interesovanja, ne žele da u pauzama igraju iste igre ili ne žele da budu bliski drugovi sa vašim detetom nisu po definiciji nasilnici. Naučite dete da je bitna veština u izgradnji prijateljstava pronalaženje prijatelja sa sličnim interesovanjima, koji jednako odgovaraju na njegova osećanja, uz tešku lekciju da neće svako koga dete želi u svom društvu želeti da se sa njim igra i da radi iste stvari.

Budite sigurni da će vaše dete dobiti po koji zločest komentar ili dejstvo u određenom trenutku tokom školovanja, ali ako ovo nije tekuća pojava, višestruko zastrašivanje ili zloba usmerena ka detetu, nije u pitanju vršnjačko nasilje, već samo zločesto dete.

Kada mi je sin ove godine došao kući sa pričom o nečemu lošem što mu je drugo dete uradilo u školi, saslušala sam ga i upitala da li je to bilo usmereno samo ka njemu, ili i ka drugoj deci. Odgovorio mi je da se taj mali prema svima loše ponaša. Predložila sam da ga izbegava koliko god može. Želim da moj sin nauči da se izbori sa povremenim zlobnim komentarima i da kritički odlučuje o tome sa kim će provoditi vreme. Ovo je bitna životna veština, koja mu je potrebna jer, na žalost – u životu srećemo i loše ljude.

Drugo, fokusirajte se na karakterne osobine koje želite da vaše dete razvije, kao što su ljubaznost i saosećanje i budite mu uzor u njihovom ispoljavanju. Takođe, podstaknite školu, klubove i sportske timove da se fokusiraju na poruku „Za ljubaznost“, nasuprot poruci „Borba protiv vršnjačkog nasilja“.

Treće, ako mislite da je vaše dete žrtva ili počinilac ponovljenog i štetnog fizičkog, verbalnog ili emotivnog tretmana (stvarnog vršnjačkog nasilja), krenite u akciju. Prvo sa detetom razgovarajte o toku događaja i podstaknite ga da bude deo rešenja. Poštujte njegovo mišljenje i pitajte ga šta misli da bi trebalo učiniti, pa po potrebi uključite i trenere, nastavnike, druge roditelje i savetnike.

Proteklih godina smo suočeni sa brojnim tragičnim pričama o deci koja su bila pod takvim stepenom sajber ili fizičkog vršnjačkog nasilja, da su na kraju izvršila samoubistvo. Škole i kampovi su u obavezi da obuče osoblje za adekvatnu reakciju na nasilničko ponašanje, a odrasli koji rade sa decom moraju sprečavati i rešavati nasilje. Međutim, moramo se fokusirati i na ono što želimo da deca rade, umesto vršnjačkog nasilja. Moramo biti uzori i učiti decu ljubaznosti, prihvatanju, empatiji i saosećanju, kao suprotnostima vršnjačkog nasilja. U krajnjoj liniji, ne želimo da deca prosto prekinu sa vršnjačkim nasiljem. Želimo da budu ljubazna i da pokazuju saosećanje spram svojih vršnjaka, da uključe izolovanu decu i da priđu deci kojoj je potrebna društvena podrška. Umesto skupova i motivacionih postera na temu „Zaustavimo vršnjačko nasilje“, volela bih da vidim skupove i naslove tipa „10 načina da budeš dobar drugar“, koji bi obuhvatali ideje za konkretne stvari koje dete može preduzeti u cilju drugarstva. Dobra ideja bi bila i tabla, na kojoj bi deca kačila „Ljubazne gestove koje sam video/la ove nedelje“. Preokrenimo ovu poruku u poruku koja zagovara ljubaznost, da bismo naučili decu kako želimo da se ponašaju prema drugima. Fokusirajmo se na pozitivno, umesto na negativno!

Kada vam se dete sledeći put požali na nasilje, postavite mu par pitanja i ne pretpostavljajte da samo dete zna šta vršnjačko nasilje zaista znači. Iako je bitno da deca prepoznaju i prijave stvarno vršnjačko nasilje, moraju razumeti i da ono ne podrazumeva sva neprijatna ponašanja.

Izvor: It's Not All Bullying
prevod: Lana


26 Jun 2014

Kako zaštititi dete od opasnosti na internetu, razgovarali smo sa psiholozima u TIM centru



Milica Prijović, Snežana Subotić i Bojana Filipović u TIM Centru

Razvoj interneta nam je doneo efikasnost u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, olakšano umrežavanje i komunikaciju, ali i niz bezbednosnih problema kojima smo svi izloženi, a naročito najmlađe generacije. O bezbednom korišćenju interneta, naročito društvenih mreža i tome kako uputiti dete da se ponaša bezbedno na internetu i da prepozna potencijalnu opasnost razgovarali smo sa psiholozima Tim Centra, Milicom Prijović i Bojanom Filipović.

1. Zašto, kao psiholozi, smatrate da je bezbednost dece na internetu jedna od gorućih tema današnjice?

Bojana: Svedoci smo toga da je napredak interneta veoma brz, a zaštita i bezbednost dece na internetu ne prati tu brzinu razvoja. Većina roditelja ne može da isprati tolike promene, a od njih se očekuje da vaspitavaju dete i uvode ga u različite segmente života. Obično nam se čini da se deca bolje snalaze od roditelja u tom virtuelnom svetu i naš zadatak je da roditelje uputimo kako da budu više uključeni u svakodnevni život njihovog deteta, a između ostalog i u virtuelni svet, naročito na društvenim mrežama.

2. Kako se manifestuju prvi znaci koji roditeljima mogu skrenuti pažnju da je dete na putu da postane zavisnik od interneta?

Milica: Prvi znak koji roditeljima može skrenuti pažnju da je njihovo dete na putu da postane zavisno je sve duži boravak deteta na internetu. Razvojem tehnologije, a naročito mobilne industrije, deca sve češće i duže provode vreme na internetu. Najbolji kriterijum, prema kojem roditelji mogu sa sigurnošću znati da je njihovo dete na putu da postane zavisnik, je ako dete dnevno provodi više od osam sati na internetu. Ono što roditelji moraju znati je da dete boravkom na internetu razvija određen vid tolerancije u smislu da to zadovoljstvo koje oseti boravkom na društvenim mrežama, umrežavanjem, deluje kao stimulacija, ali da vremenom zahteva sve duži boravak na internetu kako bi se postigla početna satisfakcija. Na primer, deca umrežavanjem i deljenjem različitih sadržaja na Fejsbuku dobijaju lajkove što im imponuje i podstiče ih da vreme češće provode na ovoj mreži. Osim navedenog znaka, još jedan upečatljiv znak je da se svakodnevne aktivnosti deteta menjaju. Dete postaje manje zainteresovano za realna događanja, a preokupirano onim što se dešava na internetu. Takođe, primetno je da takva deca ako im roditelji zabrane korišćenje interneta postaju nervozna i razdražljiva.

3. Postoje istraživanja koja ukazuju da multitasking na internetu nepovoljno deluje na razvoj čeonog režnja mozga deteta i njegov emocionalni razvoj. Možete li nam reći nešto više o tome?

Bojana: Rad na računaru i internet nam omogućavaju da radimo više stvari istovremeno. Deca su navikla da na računaru istovremeno slušaju muziku, odgovaraju na mejlove, proveravaju dešavanja na društvenim mrežama, odnosno da istovremeno primaju veliki broj stimulacija iz spoljašnje sredine. To je nešto što je za njih prividno normalno i predstavlja ustaljen način funkcionisanja. Multitasking im stvara iluziju poboljšane efikasnosti. Međutim, istraživanja pokazuju da se u takvim uslovima kvalitet rada smanjuje. Na mozgu, sa neurološkog aspekta, dolazi do niza promena i posledice se odražavaju i na frontalni režanj.

4. Ove godine u vašem kampu razvojnih veština “Korak napred” sa decom ćete pričati o bezbednosti i bezbednom ponašanju na internetu. Šta će deca moći da nauče?

Milica: Sa decom ćemo pričati kako da bezbedno koriste internet, šta je ono što je dozvoljeno, a šta nije. Ukazaćemo im na paralelu da ono što je dobro u stvarnom životu je dobro i na internetu i obrnuto. Trudićemo se da ih savetima usmerimo kako da sačuvaju svoje lozinke, koje fotografije da postavljaju i da li da ih postavljaju, na koji način da se predstavlaju na internetu, da li da navode svoje lične podatke i koje bi trebali, a koje ne bi trebali da iznose. Bićemo usmereni na te sitnice koje su veoma važne, a na koje se ne obraća naročita pažnja.

5. Koliko su deca svesna opasnosti koje ih vrebaju na internetu?

Milica: Deca mahom naivno pristupaju internetu, tako da nisu svesna mnogobrojnih opasnosti koje ih vrebaju. U našoj zemlji je pokrenuta inicijativa da se više govori o ovoj temi i krenulo se u realizaciju sa konkretnim projektima (npr. “Klikni bezbedno” i “Pametan klik”), ali to je još uvek nedovoljno. Roditelji često žele da im dete ima sve što imaju i druga deca, pa im tako obezbede kompjuter i internet i praktično ih nespremne puste u virtuelni svet, bez da su sa njima razgovarali o opasnostima sa kojima se tamo mogu susresti. Dosta literature o ovoj temi je prevedeno na srpski, tako da je bitno edukovati roditelje i uputiti ih kako da na najbolji mogući način zaštite svoje dete.

6. Kako deca da prepoznaju da im je ugrožena bezbednost na internetu i kome da se obrate za pomoć? Šta biste posavetovali roditelje?

Milica: Ono što je najbitnije je da roditelji komuniciraju sa svojom decom i da su u toku sa svakodnevnim dešavanjima u životu deteta, naročito kad je internet u pitanju. Dobra komunikacija između roditelja i dece je važna zato što su oni prva instanca kojoj će se dete obratiti u slučaju da nešto krene naopako. Da bi mogli da upozore svoje dete na potencijalnu opasnost, roditelji treba da znaju koji su to mogući problemi koji se mogu javiti na internetu i da o tome razgovaraju sa detetom. Svako dete treba da zna da nikome od prijatelja ne sme da daje lozinke svojih profila, osim eventualno roditeljima. Ukoliko detetu stignu različite poruke neprijatnog sadržaja, počne sa verbalnim maltretiranjem, ukrade njihove fotografije i objavi ih bez dozvole, ono treba da zna da se bez čekanja obrati roditelju, da nije dobro da se za ovakav problem poveri samo prijateljima. Prijatelji retko kad mogu da im pruže pravu vrstu pomoći.

7. Na jesen počinjete sa realizacijom jednog projekta koji je od izuzetnog značaja za osvešćivanje kak dece, tako i roditelja o bezbednosti na internetu. Možete li nam reći nešto više o tome?

Bojana: Trenutno smo u fazi prikupljanja sredstava za projekat “Bezbedno ponašanje na internetu” koji se odnosi kako na bezbedno ponašanje dece na internetu, tako i na preveniranje zavisnosti od interneta. Projekat predviđa rad na tri nivoa: rad sa decom, roditeljima i zaposlenima u školi (psiholozi, pedagozi, nastavnici građanskog vaspitanja i informatike). Deca treba da nauče i usvoje šta treba da rade, a šta ne i koji su to vidovi druženja koji ih mogu povezati sa vršnjacima, a da to ne bude isključivo putem računara i interneta. Nastavnike i ostalo osoblje koje neposredno radi sa decom treba obučiti kako da oni prepoznaju određena ponašanja, kako da posavetuju decu, kako da se ponašaju ako se dogodi određen problem u školi i sl. Roditeljima treba dati konkretna uputstva kako da se postave i šta da rade u ovakvoj situaciji.

Još jedan od ciljeva je da se oni koji prođu naše edukacije kasnije uključe kao edukatori i ta znanja prenesu dalje, nastavnici deci, roditelji međusobno na roditeljskim sastancima. Na kraju realizacije projekta imamo u planu da napravimo završni događaj na kojem bismo prezentovali rezultate koji su postignuti.

Autor intervjua: Snežana Subotić

17 Jun 2014

Programiranje nije bauk, decu samo treba pravilno usmeriti

Programiranje nije bauk, decu samo treba pravilno usmeriti
Snežana Subotić, PR KompKampa i Predrag Skoković, Test Menadžer u Execomu

Bez obzira što živimo u svetu koji se više ne može zamisliti bez tehnologije i računara, dolazimo u dilemu da li bi deca od najranijeg uzrasta trebala da uče programiranje ili ne. Razjašnjenje ove dileme potražili smo od Predraga Skokovića, koji radi u kompaniji Execom. Ova kompanija je prepoznatljiva po dizajniranju i razvoju softverskih rešenja, a njen tim čine programeri, softver testeri, projektni menadžeri, biznis analitičari... Jedan od elemenata njene poslovne filozofije predstavlja i ulaganje u stručno usavršavanje zaposlenih. Osim toga dosta se ulaže u afirmisanje i rad sa studentima informatike. Krajem prošle godine Execom je u saradnji sa Vojvođanskim IKT klasterom učestvovao u  Javnom času programiranja za decu, kako bi se i najmlađim generacijama na zanimljiv način približila ova oblast.

1. Radite za kompaniju koja se bavi projektovanjem i programiranjem informacionih sistema i pružanjem IT usluga od dizajna do održavanja kompleksnih sistema. Možete li nam ispričati kako je tekao vaš razvojni put? 

Moj prvi kontakt sa programiranjem se dogodio davno, još u osnovnoj školi, kada sam zahvaljujući nizu sretnih okolnosti otkrio ovu zanimljivu oblast nauke. To je bilo vreme Spektruma i Komodora, kada je celokupna svest ljudi o programiranju tek počela da se budi i kada su učenici, zainteresovani za matematiku i elektroniku, polako počeli da se zanimaju i za programiranje. Kao mali dobio sam od roditelja Komodor na kojem sam voleo da igram video igre. Tada su se video igre učitavale preko posebnog kasetofona i kasete, a meni se desilo da mi se kasetofon, nakon nedelju dana korišćenja, pokvario. S obzirom na to da je tada tržište kompjutera kod nas bilo nerazvijeno i da sam morao da čekam da se kasetofon popravi, počeo sam da čitam knjige u kojima su bili osnovni programi za video igre. To me je veoma zainteresovalo, pa sam tako počeo da programiram u BASIC-u. Već tada sam znao šta želim da budem kad porastem, samo je pitanje bilo da li ću kasnije upisati informatiku na PMF-u, FTN-u ili ETF-u. Zbog pozitivnog uticaja većeg broja ljudi u mom okruženju, a naročito osobe koja mi je prilikom posete novosadskom PMF-u rekla da sam na pravom mestu, odlučio sam se za taj fakultet. Nakon završetka studija radio sam kao programer, ali se danas više primarno ne bavim programiranjem, već testiranjem softvera. U Execomu već devet godina radim na razvoju te oblasti. 

2. Kažu da društvo obično dobija ono što vrednuje. Da li kod nas formalno obrazovanje u osnovnim i srednjim  školama pruža neophodna znanja onoj deci koja žele da se bave programiranjem? Koliki je značaj i udeo neformalnog obrazovanja i da li je vaša kompanija učestvovala u edukaciji predškolaca, osnovaca i srednjoškolaca? 

Smatram da programiranje generalno nije dovoljno zastupljeno u formalnom obrazovanju. Obično je informatika u osnovnoj školi opcioni predmet, a sadržaj iste je deci nezanimljiv i neažuran. Realnost i praktično stanje stvari je daleko od zastarelog gradiva koji deca uče. Osim toga, gradivo nije prilagođeno deci osnovnoškolskog uzrasta, jer oni ne mogu u potpunosti da razumeju neke programske jezike koji su apstraktni i čije razumevanje zahteva određen nivo sveukupnog obrazovanja. Mislim da nekog sistemskog rešenja za ovakvu situaciju, u osnovnim i srednjim školama, još uvek nema. 

Zbog toga je neformalno obrazovanje od izuzetnog značaja. Entuzijasti koji se iz hobija bave programiranjem ili generalno razvojem softvera i koji svoj doprinos daju u sferi neformalnog obrazovanja mladih generacija su oni koji utiču na razvoj svesti dece o programiranju. 

Execom je kompanija koja shvata da je neophodno ulagati u mlade ljude, ali ne samo u uzrastu kada krenu na fakultet. Potrebno je znatno ranije deci i tinejdžerima predstaviti programiranje i videti kakva su njihova interesovanja, koja oblast ih konkretno zanima i usmeriti ih u tom pravcu. Potrebno je pomoći deci da razvijaju svoj talenat. Pre nekoliko godina pokrenuli smo čitav niz aktivnosti u pravcu afirmisanja studenata da se bave programiranjem i pomaganja da razviju svoje talente. Međutim, shvatili smo da je potrebno otići korak dalje i da je neophodno baviti se srednjoškolcima i osnovcima, jer je to period kada deca stiču prva i osnovna znanja o programiranju. Krajem prošle godine učestvovali smo u Javnom času programiranja bez računara za osnovce, gde smo deci na slikovit način pokazali šta je to programiranje i šta su algoritmi. Cilj nam je bio da pokažemo da programerski svet nije bauk, da nije toliko komplikovan i nedostupan kako ga društvo predstavlja. 

3. Koja je vaša omiljena oblast programiranja i zašto biste je preporučili deci?

Dugo se ne bavim isključivo programiranjem tako da bih kao omiljenu oblast izdvojio i preporučio dizajn, ali ne grafički dizajn, već dizajniranje rešenja. Ovde konkretno mislim na smišljanje algoritama i finih detalja na papiru, ne na računaru. Mislim da je ova oblast veoma pogodna za decu, jer pruža slobodu da razviju svoju kreativnost. Dizajniranje rešenja asocira na slaganje slagalice. Dok dizajnirate ostajete u sferi mašte i možete da se igrate sa različitim elementima tog rešenja, da ih kombinujete. Kad počnete sa kodiranjem shvatite da programski jezici, na izvestan način, mogu ograničiti to rešenje. To svakako ne menja činjenicu da je programiranje intenzivno kreativna aktivnost. 

4. U čemu je značaj video igara u obrazovanju i razvoju dece?

Postoji ogroman broj zanimljivih video igara koje razvijaju logiku kod dece. One su važne zato što se razvojem logike kod deteta stvara osnova za dalje usvajanje znanja iz matematike i programiranja, jer logika predstavlja osnovu ovih nauka. U razvijenim zemljama sveta deca kroz različite edukativne video igre, na krajnje zanimljiv način savladavaju školsko gradivo. 

5. Ove godine radićete sa decom koja budu u Komp Kampu. Možete li nam ukratko reći šta ste pripremili za njih?

Saradnja sa Komp Kampom je odlična prilika da se deci predstavi i približi programiranje na jedan kreativan način. Ideja je da nastavimo tu temu Javnog časa, zato što smo imali veoma pozitivan odgovor, kako od dece koja su učestvovala u dešavanju, tako i od strane roditelja koji su nam kasnije javljali da su deca zainteresovana da se ponovi Javni čas programiranja. Deci ćemo pokazati kako na jednostavan način mogu da programiraju bez računara i da računar samo izvršava neke instrukcije koje smo mu mi zadali.

Autorka: Snežana Subotić, PR Manager Komp Kampa

11 Jun 2014

I devojčice mogu zavoleti računare – samo fali neko da ih uputi

Kako Mančesterske štreberke inspirišu devojčice da prihvate kodiranje i zakorače u računarstvo





Zahvaljujući sveprisutnom internetu i sajtovima društvenih medija kao što je Fejsbuk, deca i mladi, devojčice i dečaci, danas sa lakoćom koriste laptop računare i pametne telefone, a svoju sposobnost da koriste tako kompleksnu tehnologiju bez muke uzimaju zdravo za gotovo.

Pa zašto se onda druga strana spektra, upravo ona koja proizvodi tehnologiju nasuprot prostog korišćenja, generalno smatra strogo „muškim“ klubom?

Imam samo bleda sećanja na časove informatike u školi, osim jedne lekcije, gde smo imali zadatak da formatiramo tabelu u Excel-u. Imala sam nekih 13 godina, i bila sam jedna od retkih devojčica koja ne samo da je znala da koristi, već je i imala računar.


Danas, nakon više od deset godina, spremam doktorat iz računarstva, a u slobodno vreme organizujem radionice u vezi sa tehnologijom za devojke i žene različitih starosnih grupa i predznanja.


Jasno je da moja sposobnost da formatiram tabele u Excel-u nije imala značajan uticaj na moju odluku da učim računarstvo na fakultetu. Da nije bilo partnera moje majke, koji je bio (a i dalje je) veliki zaljubljenik u računare i da mi nije pokazao kako da pronađem informacije i da koristim forume za diskusiju o mojim omiljenim muzičkim grupama na „internetu“ (koji je tada u ruralnoj južnoj Nemačkoj 1998. godine bio dostupan samo preko dial-up modema brzine 56 k) i da nije ponudio da mi kupi prvi PC računar pod uslovom da ga sama sklopim, ne bih ni pomislila da studiram bilo šta što ima bilo kakve veze sa tehnologijom.

Ovaj prvi kontakt sa unutrašnjošću računara je za mene bio prekretnica, u kojoj sam shvatila da računari nisu samo bezlične, nedokučive kutije, koje nude samo trunku više zabave od električne pisaće mašine. Samopouzdanje koje sam stekla kada sam shvatila da umem da sklopim računar i instaliram operativni sistem me je pokrenulo više od bilo kakvih časova informatike.


U roku od dve godine sam držala radionice za „štreberke“ i gledala jedanaestogodišnjakinju kako marljivo sklapa računar, provodi pola sata na rešavanju problema zašto računar neće da se uključi, a nakon toga kreće radosno da ga ukrašava šarenim nalepnicama.



Gledala sam tinejdžerke koje dele laptop računar sa majkom, pišu HTML stranice i raduju se formatiranju teksta u boji pomoću CSS-a i devojčice od svega pet godina koje prave jednostavne „četkobote“ od motora iz pejdžera i baterija. Nema sumnje da devojčice mogu da uživaju u različitim faktorima računarstva što i čine – samo fali neko da ih uputi.


Jedna od najvećih zabluda u vezi sa računarstvom jeste da prevashodno obuhvata dosadne, monotone poslove i da neizbežno podrazumeva sedenje za računarom po čitav dan i pisanje beskonačnih linija koještarija koje svega nekoliko „štrebera“ zaista razume. Iako stoji da često provedem dosta vremena sama dok kodiram, desi se da više dana na poslu provedem, a da laptop ni ne otklopim.

Oblast računarstva je veoma široka – od hardverskog nivoa, do baza podataka i dizajna korisničkog interfejsa, nije moguće opisati tipične svakodnevne poslove nekoga ko „radi nešto sa računarima“ u kratkoj rečenici, a da se pri tom ne zanemari značajan deo ove oblasti.

Značajan deo posla odrađujemo u glavi i na papiru, na sastancima i u razgovorima na pauzi za ručak, a opšti cilj je naći najbolje, najefikasnije i najelegantnije rešenje problema. Sposobnost pisanja programskog koda je samo jedan od mogućih načina da se ovo ostvari.

Verujem da je od ogromnog značaja poslati ovu poruku deci koja čine prve korake na računaru i uče da programiraju – bilo iz zabave, bilo u okviru nastave iz informatike u školi. Suština nije u učenju kako se pišu linije programskog koda; poenta je u fantastičnim rezultatima koje mogu postići pisanjem koda.

Rečima Maje Bisinir, tokom govora na temu „Zašto bi devojčice trebalo da kodiraju“ na događaju Ignite: „Poznavanje kodiranja vas oslobađa“. Uporedimo to sa sviranjem instrumenta: kada konačno prođete dosadan, a često i repetitivan proces vežbanja i grešaka, imate slobodu da svirate svoje omiljene pesme, da improvizujete i da komponujete potpuno nove komade.

Međutim, kao i u slučaju brojnih stvari koje učimo u školi i pitamo se „gde će mi ovo uopšte trebati?“, praktično je nemoguće podstaći interesovanje dece i mladih za računarstvo ako ne postoji način da ove veštine primene izvan škole. 

Za razliku od dečaka, manje su šanse da devojčice programiraju iz zabave, a na dodiplomskim studijama računarstva, devojke čine veoma mali procenat (oko 16% 2009. godine). Da preformulišemo reči Bisinirove, to znači da ako ne uspemo da ohrabrimo devojčice da se uključe u računarstvo, ograničavamo njihove mogućnosti i slobodu da za sebe odaberu karijeru koja ih intelektualno ispunjava.

Samanta Bejl je doktorant i član Mančesterskih štreberki – grupe koja devojčicama i ženama promoviše nauku, tehnologiju i računarstvo, putem događaja za upoznavanje i radionica. Mančesterske štreberke pripada široj mreži: Večere sa štreberkama. Potražite ih na tviteru: @mcrgirlgeeks



Izvor teksta: Girls can love computing; someone just needs to show them how

prevod: Lana