19 May 2018

Emocionalna spremnost za kamp






Proleće je uveliko stiglo, školska godina se polako bliži kraju, a leto je pred vratima. Za mene leto uvek znači letnji kamp. Roditelji će uskoro slati svoje najveće blago u kamp. A neki od tih kampera će po prvi put boraviti u kampu.
Za roditelje je prvi odlazak u kamp često veoma težak. Ako spadate u ovu grupu roditelja, verovatno imate gomilu pitanja, ali i po koju brigu. Među ovim pitanjima, jedno je veoma bitno: 
Kako da utvrdite da li je vaše dete zaista spremno za kamp?
Na žalost, savršen odgovor ne postoji. Ne postoji način da sa apsolutnom sigurnošću utvrdite da li je bilo koje dete spremno za kamp. Međutim, možete sebi postaviti nekoliko pitanja uz pomoć kojih ćete oceniti emotivnu  spremnost vašeg deteta da provede leto u kampu.
Kako se vaše dete prilagođabva nepoznatim okruženjima ili novim iskustvima? 
Dete koje se brzo adaptira je verovatno spremno za iskustvo u kampu.
Kako se vaše dete bori sa tugom, ljutnjom ili razočaranjem? Naravno, ovo nije suština kampa, ali će svako dete u nekom trenutku doživeti ovakva iskustva tokom boravka u kampu. Ono što kampersko iskustvo čini tako fantastičnim za veliki broj dece je to što, u svojoj suštini, kamp znači zabavu! Međutim, uz svu tu zabavu igara i pevanja šašavih pesmica, ili isprobavanja nečeg novog i upoznavanja novih drugara, ponekad naiđu i teški momenti. Malkice želje za kućom, nesuglasice među drugarima, ili možda isprobavanje nečeg novog uz frustraciju spoznajom da je u stvari teže nego što izgleda. Ovi teški momenti su deo odrastanja i čitavog života. Na sreću, u kampu deca ne moraju sama da se adaptiraju i prilagođavaju jer je uz njih osoblje koje je obučeno da pomogne deci u takvim situacijama.
Ovakva iskustva su normalan deo odrastanja – ali kada je vaše dete u kampu, a vama stigne pismo ili razglednica koja opisuje tu situaciju, može se javiti pitanje: da li ste vi kao roditelj emocionalno spremni? Da li ste spremni da pustite dete da otkriva kako da se izbori sa ovim izazovima daleko od vas?
Kada vaše dete postane emocionalno spremno za odlazak u kamp, a vi postanete emocionalno spremni da ga pustite, pružićete mu jedan od najlepših poklona: kampersko iskustvo. Na kraju krajeva, dete će vam se vratiti malo više, ponosnije i snažnije zbog svega što je radilo i naučilo podalje od vas – u kampu.


18 May 2018

Očekivan neuspeh digitalne tehnologije u školama - gde je i dalje obavezna. Drugi deo: Traganje za rešenjem...





Istraživanje ukazuje da je pozitivna komunikacija između porodica i škola u korelaciji sa akademskim uspehom učenika, kao i sa njihovim društvenim i emotivnim razvojem. Međutim, kao što je navedeno u prethodnom postu, postoji neusklađenost kuće i škole u smislu međuljudske komunikacije putem digitalne tehnologije.
Dva primera iz prvog posta ukazuju da ovaj način komunikacije u nekim situacijama donosi negativna iskustva u porodici. Takođe se postavljaju pitanja gde povući granicu između kuće i škole, pošto digitalne tehnologije povećavaju doseg škole izvan fizičkog postojanja školskog objekta.
Ovde se digitalne mreže protežu izvan materijalne lokacije učionice i predstavljaju kontinualnu arhitekturu koja ostavlja traga na više lokacija. Mehanizmi koji su ugrađeni u ove tehnologije omogućavaju da analitika o radu učenika bude dostupna u realnom vremenu. Ova povezanost omogućava da nastavnicima da prate kako učenici rade domaće zadatke posle nastave, već i da imaju non-stop komunikaciju sa njima.
Ovakva dostupnost, naročito u svetlu instant prirode razmene poruka, može dovesti do emocionalnih ispada uveće i tokom vikenda između nastavnika, učenika i roditelja.
U tom smislu, komunikacija između škole i kuće postaje događaj u kome se testiraju a ponekad i zanemaruju norme uljudnosti, što ukazuje na rast tenzija sa porastom upotrebe digitalnih tehnologija u školi.
Dakle, šta se može promeniti?
Preliminarne ideje
Kao što su drugi sugerisali, bitno je da se premosti jaz između kuće i škole. Za ovo postoje barem dva primarna razloga: u cilju podsticanja boljeg razumevanja prirode i funkicionisanja digitalnih tehnologija u školi i njihovih posledica po kućni život i radi podsticanja učešća roditelja u odlučivanju o poželjnom načinu upotrebe digitalnih tehnologija u školskoj zajednici, tako da doprinese povećanju demokratičnosti u upravljanju školom. Sledi nekoliko ideja u vezi sa mogućim daljim akcijama.
1. Svrsishodno raditi na zatvaranju komunikacionog jaza između škole i kuće.
Postoji više načina za organizovanje i upravljanje digitalnom tehnologijom u školama koji su u skladu sa vrednostima i ciljevima koji se protežu od kuće do škole.
Jedna od oblasti koju je poželjno istražiti kao početnu tačku za premošćavanje ovog jaza između kuće i škole jeste mogućnost demokratskije organizacije odlučivanja o upotrebi tehnologije u školi.
Ovo kreće od toga da osoblje u školi mora razumeti kulturu i potrebe svojih učenika i njihovih porodica. To takođe zahteva saradnju između nastavnika, roditelja i učenika, kao i ponuđača alata obrazovne tehnologije.
Alati bi trebalo da podržavaju prirodniji tok komunikacije između institucije i roditelja i da uz njih idu jasne politike koje uvek uzimaju u obzir prava i racionalna očekivanja u vezi sa privatnošću i uljudnošću svih strana.
2. Podstaći učešće roditelja u odlučivanju o načinu primene digitalnih tehnologija u široj školskoj zajednici.
Pomoć roditeljima i porodicama da se aktivnije uključe u primenu školske tehnologije nije pravolinijska, već svakako podrazumeva povećan dijalog i zajedničko odlučivanje.
Razumno je da roditelji očekuju da budu informisani o načinu na koji se koriste nove tehnologije i da li ove tehnologije zaista doprinose dobrobiti i akademskom uspehu njihove dece. Takođe je razumno da roditelji nastavnom osoblju saopšte svoja očekivanja u vezi sa načinom na koji bi digitalne tehnologije trebalo da se koriste.
Nešto što bi moglo da odgovara školi, možda ne odgovara roditeljima, i obratno, a kada je postupak nejasan, otvara se prostor za nesporazume. Demokratskiji pristup upravljanja školom bi mogao da se postara da zatvori prostor u kome bi moglo doći do nesporazuma.
Imajući ovo u vidu, škole moraju veoma jasno definisati politike i postupke u vezi sa platformama koje planiraju da uključe u svakodnevno školovanje.
3. I nastavnici i roditelji snose odgovornost za digitalnu pismenost dece.
Dosta se govori o komunikaciji na radnom mestu, ali je malo toga od koristi za učenike koji moraju da balansiraju potencijalno suprotstavljene zahteve roditelja i nastavnika.
Dijalog se ne sme prosto voditi između kuće i škole, između roditelja i nastavnika; podjednako je bitno da roditelji odvoje vreme za razgovor o prednostima i izazovima upotrebe školske digitalne tehnologije sa svojom decom, a da nastavnici eksplicitno povedu ovakve razgovore sa svojim učenicima da bi se jasno utvrdilo šta je učenicima zaista potrebno kao podrška u učenju.
Ovaj postupak je utemeljen u tome da svi učesnici imaju aktivnu ulogu u utvrđivanju i razmatranju digitalnog obrazovanja, njegovih implikacija i željenog oblika.
4. Učenike bi trebalo podstaći da kod kuće na inovativan način koriste tehnologiju kao podršku i pomoć u učenju.
Veoma često viđamo da platforme tehnologije za nastavu ne privlače učenike niti podstiču njihovo učenje. Sa druge strane, učenici su se ozbiljno aktivirali u učenju putem drugih oblika tehnologije koje su samostalno otkrili.
Na osnovu prethodne tačke, razmatranja i očekivanja od inovativne primene tehnologija kao podrške u učenju bi trebalo da nađu mesto i kući. Ovo ima potencijal da pomogne roditeljima da bolje razumeju obrazovna iskustva svoje dece.
5. Odgovornost sa učešćem
Ovlašćenja za donošenje odluka o upotrebi tehnologije u školi bi trebalo da budu javno dodeljena, a donosioci odluka u školama moraju biti odgovorni učenicima, kao i roditeljima. Nastavno osoblje snosi odgovornost da pomogne porodicama da obezbede kvalitetne i pouzdane proizvode obrazovne tehnologije koji su u interesu učenika.
Pored toga, kompanije koje nude obrazovnu tehnologiju moraju obezbediti transparentnost u vezi sa svojim proizvodima. U tom smislu, ove kompanije moraju biti odgovorne da obezbede školama i porodicama dovoljno informacija o ograničenjima, prilikama i posledicama primene njihovih proizvoda, naročito u oblasti privatnosti i zaštite podataka učenika.
Na osnovu tačnih i obilnih informacija koje dobiju tokom diskusija sa školom, roditelji mogu donositi kvalitetnije odluke za svoju decu. Ovo ima mogućnost da donese konfiguraciju primene digitalne tehnologije na načine koji odgovaraju potrebama lokalnih škola, uz rad na razvoju proizvoda i praksi u ovoj oblasti koje potiču iz škole, umesto pukog usvajanja univerzalnih rešenja izvan konteksta lokalne škole.
Zaključna razmatranja
Neki čitaoci možda nisu iznenađeni ovim sugestijama. Škole koje su učestvovale u istraživanju, Lejksajd, Mauntinvju i Midlborou su zaista davale sve od sebe da se izbore sa svakodnevnim pritiscima upotrebe digitalne tehnologije, ali su ponekad posledice primene ovih novih tehnologija isuviše veliki izazov.
Ovi izazovi, međutim, donose mogućnosti koje se mogu iskoristiti za pozitivne promene. Ipak, da bi se iskoristile ove prilike za promenu, neophodno je usporiti i izbeći prebrzo uvođenje novih tehnologija u školu prosto zbog „inovacija“ i zastati da bi se razumele kompleksne realnosti svakog rešenja obrazovne tehnologije.
Škole moraju da budu sigurne da će ispuniti „obećanje“ digitalnih tehnologija u korist učenika. Pored toga, roditelji imaju pravo da budu informisani u vezi sa upotrebom tehnologije u školi i/ili da aktivno učestvuju u procesu odlučivanja o takvoj upotrebi. U krajnjoj liniji, informisani i uključeni roditelji su spremniji da obezbede da njihova deca imaju pristup korisnim obrazovnim iskustvima.